Моја бака има 84 године. Живи на селу..сама. После смрти мог деке (2008. године) пала је у депресију. Није знала како ће сама... Баш, у то време, извукли смо неколико паса из зајечарског шинтераја, који више не постоји. Удомили смо петоро, а Џекија нисмо знали где ћемо. Решила сам да јој поклоним њега. После пар дана, када сам је позвала, у њеном гласу сам чула промену. Била је некако... веселија.
Џеки јој је постао најбољи пријатељ и највернији пратилац. Иако је стара и има велико двориште, она Џекија води и у шетњу. Каже, држи се због њега јер… неће имати ко да га храни ако се њој нешто деси. Онда сам решила да јој поклоним и Лексy, стерилисану женку од 11 месеци, коју су хтели да отрују. Сада је Лекса воли више него Џеки. Они ваљда осећају када им неко спаси живот. Не одвајају се од моје баке, а она каже да јој боље друштво и не треба. Кад јој је досадно, поприча са њима или их помази. Са 84 године она иде на њиву, копа, бере и преко целог дана је активна. Верује да су јој Џеки и Лекса спасили живот.
И после се неко мисли да ли да удоми пса ?!
Помоћи ће вам да изађете из депресије, да се покренете, да смршате... Правиће вам друштво, делићете све тајне са њим… Имаћете кога да чешкате, гњавите и волите.
УДОМИТЕ ОДРАСЛОГ ПСА!!!
Знаће да цени што сте му спасили живот!
Текст: Ивана Ђокић