LAT ĆIR

Јаза - пас који је имао среће

Пас: Јаза

Власник: Снежана Илић, ветеринарски техничар

Мачка: Боле

Власник: Марија Иванишевић

После две и по године проведене у Прихватилишту Раковица, добио је нови дом и новог власника. Отишао је не баш далеко, скоро би се могло рећи - у комшилук, а усвојила га је Снежана Илић, ветеринарски техничар, већ 19 година запослена у ВУ „Ветерина Београд“, која у Реснику ради последње 3 године.

Није баш лако разговарати са Снежом, јер она у одлуци да усвоји напуштеног пса не види ништа необично. Гледала ге је свакодневно на свом радном месту. Бринула о њему, као и о осталим напуштеним псима смештеним у Реснику па га је, на крају довела својој кући.

За некога ко то гледа са стране, њена одлука личи на посластичара који на послу сво време меси торте, па кад додје кући настави да ради то исто.

Тако и наша Снежа: и на послу и код куће брине о псима.

Али не само о псима. Када дођете у двориште њене куће схватите да пред собом имате некога ко безгранично воли животиње. Ту се четири Снежине мачке којима без страха у госте долазе све комшијске маце, а на улици, испред капије живи 3 - 4 напуштена пса, који такорећи нису ни напуштени, јер их Снеза редовно и добро храни.

У кући, још једно изненађење, две црвеноухе барске корњача од којих старија има 27 година, а ни друга није много млађа: има „само“ 23 године. Можда је ово податак за Гиниса - ко зна.

Но, да се вратимо главном актеру приче - Јази који је, узгред буди речено, женка и мешанац јазавичара.

Има Јаза среће, али вероватно и неке „личне заслуге“ јер је успела да се наметне Снежи и осталим запосленима у Прихватилишту и да баш она међу хиљаду других паса постане заједнички љубимац, који је све више времена проводио у канцеларији, а све мање међу осталим псима.

Од њеног боравка у канцеларији било је и користи. Посебно за мачка Болета кога је пре око 3 месеца, као маче старо свега пар дана, пре него што је и прогледао, са улице покупила Хитна помоћ за животиње „Ветерине Београд“ јер је остао сироче.

Боле је као беспомоћно маче одмах постао љубимац свих. Хранили су га на цуцлу, свака 2 - 3 сата, ноћу и дању и стално бринули о њему. Преко дана, када је прогледао и мало очврснуо, стално је био у рукама ветеринара и техничара. Могли сте да га видите како вири из џепа неког од запослених док овај обавља свој редовни посао.

Ноћи је проводио у картонској кутији, која је била само његово царство, све док једног јутра није поред њега осванула и Јаза. Од тада, она је, као права мама, бринула о њему и његовој личној хигијени. Тимарила га је и играла се са њим. Када је Боле мало поодрастао испоставило се да је и он женско, то јест она!

Као ни Јаза, тако ни Боле више није у Прихватилишту: усвојила га је друга наша колегиница, Марија Иванишевић ветеринарска техничарка из земунског азила, још једна од оних која „прави торте пре подне на послу, али и поподне када дође кући“.

Због искуства са Болетом, Јаза тренутно има мале „проблеме“ са Снежиним мачкама: она би да се игра са њима, али је ове гледају подозриво, са неповерењем. Нико никога не дира и све се више навикавају једни на друге.

Са друге стране, Боле ће уз Маријину помоћ морати да научи да сви пси баш и нису благонаклони према мацама и да се разликују од Јазе. Надамо се да ће то брзо научити.

Ово је, за сада, крај приче о две женке са мушким именима и њиховим новим власницама, које о животињама брину и на послу и код куће.